Али, она ево доврши своју чудну игру; звучно дахире одјекну још једанпут, заносна играчица још се једном окрете на пети, још се једном преви преко главе додирујући скоро земљу, још једном задрхташе сви мишићи на њеном облом, као прекаљени челик гипком телу, па онда на мах све престаде, све умуче, све изумре и у великој кави наста тајац, као да у њој није живе душе.

— Чокјаша! (живела) — рече један стари Турчин прекидајући тишину. Са свију страна зачуше се одобравања. И ако Турци обично не исказују своју радост и допадање виком и пљескањем, овде су гласно и са свију страна изјављивали своје одобравање. Но играчица пође да купи бакшиш, и у великој кави опет овлада мртва тишина. Но њу на брзо прекиде средовечан, просед Турчин, који преко целе каване, упита госта, који је чак на другоме крају седео.

— Море, болан, Раџо, какви је то баксуз ударио у вас рају, те ви сад тикве жешће полијећу но приђе кад је Скопљакова чорда сијевала! А јесте, рзуси, кукали са Скопљака, е већ грђих јада од његовијех не море бити!

Средовечан човек седећи на шилтету у дну каве, диже главу, слеже раменима и рече: Не знам ти ја ништа од те работе, Ага Џоне, то моја посла нису и ја се у то не мешам.

— Како, болан, нијесу твоја посла, а да чија је оно глава што већ трећи дан зија на бедему?! Турска, бели, није, но ваша!...

— Гађају је, болан, наша дјеца бусеницама, па никако да је погоде — окрете се Ага-Џон Турцима до себе, а затим се опет обрати Србину доле у дну каве.