III

ШТА ГОВОРИ БЕОГРАД

8. је март 1817. године. Велика кава на Зереку, великог дахије Аганлије, препуна је дима и гостију. Више од 40 пари јеменија, свакојаке величине и каквоће, стоје поређане пред миндером, што се пружа дуж сва четири каванска зида, а горе на миндеру седи око 50 људи и ћутећки срчу своје наргиле.

Патос је сав застрт хасурама, а лево и десно, по угловима, прострти су ћилими и сиџадета, на којима седе у гомилици по 7—8 и по десетак постаријих гостију.

Сви седе скрштених ногу а пред сваким, сем наргила, стоји још и филџан с црном кавом, по негде углављен у укусне, богато извезене зарфове од жуте и беле тенећке или од саме срме.

Насред каване на огромном ћилиму, на коме се прелива стотина живих боја, седе три Турчина у високим зеленим турбанима и дувају у неке дугачке тршчане свирајке, које дају танке, развучене тужне звуке.

Уз пратњу те чудне свирке, коју допуњује вешто ударање дахира, што као перце игра у рукама раздрагане играчице, млада, висока женска изводи тешку и заморну игру, при којој дрхти сваки мишић на телу, те крупне капље зноја искачу по заруделим образима црнпурасте источњачке лепотице.

Све очи упрте су у дивну играчицу; сем ње нико ништа не види и нико ништа не чује.