кнез Сима. Међутим, Цукићева глава била је стигла у Београд, и већ од два дана зијала је натакнута на колац и истакнута на бедем београдски одакле се згодно могла видети и из тврђаве и из вароши.

Пошто се тако ослободио три своја опасна противника, Милошу чисто одлану на души. У овоме успеху, који је постигао и лакше и брже но што се надао, Милош је видео прст и вољу божију, а веровао је да је сам Бог тако хтео, да га спасе ове беде и напасти. Кнез Сима по угледу, памети и речитости својој; Цукић и Драгић по јунаштву и смелој одлуци — били су у оно доба врло опасни противници Милошу, и он није ни мало претеривао, кад је толико полагао на постигнути успех против њих. Умирен и обрадован њином погибијом, он из Трбушнице крене даље кроз вилајет, науман да пропутује свих шест нахија, у којима су бунтовници били упалили ватру.

Овај пут, ови дочеци, ови састанци Милоша с народом били су за њега нов триумф, нова слава, и он је и ову прилику умео згодно употребити да свој углед уздигне и да своје везе с народом учврсти.

Па како се успеху свак клања, то и на овом путу Милошу су највише викали „ура, живео“ и најдубље му се теменисали баш они, који су пре неколико дана на њега највише викали и кривили га за најтеже злочине.