овако љутит, Милош им је све порицао, тврдећи да су то душмани српски и да би највећу услугу учинили земљи да изаберу најдубљи вир у Црноме Мору, па сви у њега да поскачу.

Паштрмцу је било главно да Милоша умири, с тога му је све повлађивао и ако, у истини, није све онако мислио.

Док је Милош овако праскао, а Паштрмац га блажио, момци јавише да су Драгићу, по кнежевој заповести, ударили букагије на ноге, а лисице на руке, па су питали шта им ваља даље чинити.

Паштрмац је очима давао знак момку да не запиткује и да није требао ни долазити, кад га нико није ни звао. Кнез Милош опази ово мигање и испречи се на Паштрмца, претећи да ће и с њим овако учинити као и с Драгићем. Паштрмац се правдао да није ништа зло мислио, само је хтео потсетити момка да остави ствар до сутра.

— А што да је остављам и одлажем до сутра? Нећу га остављати ни једне декине (минуте), знаш ли ти то! — викао је кнез. После се окрете момку: — Коње спремајте, па овога тренутка да се кренете! Мислиш да развучеш, да одужиш док се ствар не охлади, па после твојим шеретлуцима да га измолиш, као што си и лане измолио онога пса, па је си л’ видео чиме је платио и мени и теби! (Овде је Милош мислио на кнеза Симу, кога је хтео још раније погубити, но га пусти на молбу и наваљивање људи). Али нећеш, Штрбо, куд си наумио, не! — Окрете се Милош сад Паштрмцу.

И Паштрмчеве молбе збиља нису ништа помогле. Драгић, истина, није кренут те ноћи, али је, одмах сутра дан рано у јутру под јаком стражом одаслан у Београд везиру, коме је, дан пре, био упућен и