— Море, торњај се одавде, бедо, видиш где ћеш главом да платиш, Бог те убио — рече Паштрмац срдито избацујући Драгића.

Милош је шгргутао зубима и сиктао јетке и необуздане нападе.

Паштрмац га је ублаживао, салећући га са сваке стране. Спомену му како су Драгић и остали, најпосле, људи који можда нису ни имали зле намере у срцу, али су се повели за надом да ће оно бити боље што они скроје и испланирају.

— Не би ја марио да су они сами дошли на ту луду мисао, да сад у најгоре доба муте и бунтују народ. Они овде виде шта је, па им то не би могло ни доћи на ум. Но они су подбодени са стране, они су само машице у туђим рукама. Све је то масло онога Црнога пса, црн му образ био, као и што је, они су ти што не дају овој сиротињи душом дахнути; они су и ове будале подболи и навукли их, да сада својим лудим главурдама плаћају несретне злочине своје; њих, да је мени добити у шаке, с њима да се ја разрачунам, млеко их српско разгубало — викао је књаз Милош.

— И ја сам слушао да их подбадују они из Русије. Само, што је мени тешко у то веровати. Ако ико, Црни Ђорђе зна шта је рат с Турцима, и бар он не би тако олако уваљивао овај народ у нову крајину.

Милош га пресече.

— Зна! Да боме да зна. Али зар је ту запело само до знања и незнања? Зна и ђаво шта је право, мој Штрбо, али неће да ради! Зинула им хала за господством, па им и памет појела.

И ако је у другим приликама био вољан, да старим војводама призна њине муке и заслуге, сад