своју крв лили. А да ћеш их дочекати секирама и ушницима, то ти верујем. Ти си то и научио. Лане си појео главу Молеру и владици Мелентију, ономад Цукићеву, а сад ћеш наше, па тако редом док и тебе једном не удави људска крв.

Док је Драгић ово говорио момци су га вукли, и он је једва могао испрекидано рећи ово неколико речи. Један га момак бејаше ударио шаком преко зуба, па је сав био обливен крвљу. Међутим књаз Милош је у највећој јарости викао.

— Вуците ми испред очију тога пса, да не поганим руке о њега —

У тај мах упаде у кућу Сима Паштрмац. Он сави руке око Милоша, који се већ бејаше машио за пиштољ и повика:

— Не, господару, ако Бога знаш! Ако је он махнит, немој ти прљати то светло оружје, на коме се досад блистала само дика и слава српска.

— Одлази ми одавде, ти Амиџа; немој ми бар ти стајати на муку!... Зар ово марвинче заслужује што друго, но да га овде премлатим.

— Па баш зато га и остави нека од другога нађе, а какав је, неће то дуго тражити. За премлаћивање марве има других; врховни књез има друга, боља посла.

— Поносите се — рече Драгић подругљиво, бришући рукавом крв, која му је лопила из повређене горње вилице — поносите се, ово и приличи јунацима као што сте ви, који ударају по педесет на једнога и који оружани кидисавају на човека голих шака, који им је сам добровољно дошао у руке. Јазук, вајни војводо!... — викао је Драгић, и хтеде и даље, али га Паштрмац с момцима изгура напоље.