— А дође ли Драгићу, дође — рече књаз први.

— Дођох, господару Милошу, колико тек да не рекнеш, да те се бојим и да сам испред тебе побегао.

— Па јес, ви сте јунаци; само што вас морам из каца вадити (ово је био подсмех кнезу Сими, кога су пре 2—3 дана ухватили у селу Ђелијама, где се код неких пријатеља прикрио у велику кацу). Не бежиш! А како си радио требало би да бежиш сто дана хода, да бежиш у неврат откуда се никад не долази...

Драгић га пресече: — јамачно од твога зора и јунаштва —

— Не од мога зора, већ од себе сама, од образа свога, ако га још имаш, да бежиш од срамоте и издаје своје и проклетства ове сиротиње које ће те и на оном свету стићи, несретниче мој; — рече Милош ледено и кивно.

Драгић се подругљиво насмеја: — А теби Милошу, баш прирасла сиротиња за срце; чим отвориш уста, она ти је на језику. А откуд је ти жалиш и помажеш, одонуд јој кожа пуца! Од кад си ти почео купити харач по народу, људи почињу жалити за турским харачлијама. Твоји момци гори су од најгорих јаничара. Кудгод они прођу за њима остаје кукњава и јад. Колико су људи испребијали само за ово неколико последњих дана! Хвалиш се да си одагнао и стукнуо Турке, а овамо сам си се начинио паша, и гори си од онога у Београду... Сакупио си око себе читаву тевабију скитница и бескућника, нахранио их и одео новцем откинутим од сиромашног залогаја, па с тим кабадахијама гњечиш ову сиротињу те крвав зној из ње цедиш. Какав паша, какав везир, ти си се начинио већи господар од њих. Од тебе и твојих зулумчара сиротиња