човек с пером у руци и писао је нешто на колену, по турском хадету.

На махове књаз Милош је дизао главу и оном што пише нешто казивао. Овај би то бележио, а кад цело писмо буде готово, прочитао би га књазу. Он би тада или одобравао или би приметио:

— Чиниш 'волико, ниси му све рекао. Кажи ти њему све да зна, шта му ја поручујем, да се после начисто види до кога је кривица, а да не беде после мене права и здрава.

Управо је довршавано једно овако писмо, намењено Герману, српском заступнику у Букурешту, кад у кућу уђе један од људи књажевих.

— Господару, овде је Драгић — јави он.

— Који Драгић? — чисто се прену књаз.

— Драгић... Ропочевац.

Кнез скочи. — Он туна! Ко га ухвати? Ко га доведе?

— Дође сам!... Каже, хоће да се преда.

— Шта?... Хоће да се преда!... Он?... Драгић Горуновић?... А где је он и с киме је?

— Ево га овде пред кућом, сам је!

— Сам!? — књаз се нешто замисли и неколико пута крочи доле горе по кући — Сам! а је ли оружан? — упита кнез даље.

— Оружан је, господару; носи и дугу пушку.

— Па шта је тражио, да га тако пустите к мени?

— Питао је за те, господару, и рече толико, да је рад теби да се преда.

— Разоружајте га! — рече кнез полако — прегледајте га добро, и припазите да гдегод што не сакрије од оружја, па га онда пустите амо к мени.

За мало па у кућу уђе човек повисока раста, књаз га дочека, њини се погледи сусретоше и неко време гледали су се немо и непомично.