На сред куће горела је велика, лепа ватра. Мало даље, крај ватре, бејаху са стране одорине, а у средини набијен дебео слој лепе меке сламе, застрте дебелим, меким шареницама и лепим ћилимима. Одозго је била набацана читава хрпа јастука, великих и малих. То је била кнез Милошева постеља.

Али, и ако је поноћ већ била превалила, ова постеља још је била празна. Удесно од постеље, ближе ватри, на малој дрвеној, троножној столици, преко које беше пребачено меко персиско шилте, седео је човек средња раста, јака састава и окрушасте снаге. Могло му је бити, по изгледу, до 40 година. Лица је био округла и као мало прићоса, а поглед му је био жив и ватрен. Кад би проговорио, говорио је брзо и кратко, а глас му је био јасан и громовит.

Оделом овај човек је потсећао на оџаковиће и угледније кнезове из онога доба. На глави је имао висок, црвен вес, с кратком, плавом кићанком, која се у круг ширила. На грудима је носио шарену гајтанли антерију, одозго чохан јелек, па чохано ћурче, а доле плаве чохане чакшире с везеним пачалуцима. Опасивао се великим свиленим пасом, преко кога су долазили широки силаји, а на ногама је имао широке и кратке црвене чизме. Од оружја сада је имао за појасом два сребрњака, с обичним зеленокорим ножем и везеном арбијом. Крај њега на постељи лежала је крива турска сабља, с богатим сребрним корицама.

То је био главом књаз Милош Обреновић.

Кнез је седео замишљен с лактовима упртим о колена, с главом наслоњеном међу шаке. Мало подаље од њега, седео је на другој постељи, покрупан, црномањаст