се над његовом главом завитла крвава џелатска секира! „Ето, како ме и Драгић превари и издаде! Ја гинем а њега ни откуда“ — Тако би морао помислити кнез Сима. Па зар с том мишљу да оде на онај свет! С мишљу, да сам га и ја издао!... И ја то да отрпим! О, не дај Боже!... — Драгић се три пут прекрсти — О, не дај благи Боже! Молим ти се! Та боље је по сто пута да умрем! Боље би било сто глава поклонити крвавом Милошу, нека их свих сто поједе, само овај страшни грех да не учиним...

Сељаци већ видеше да Драгића није вајде више молити.

— Па добро, шта си сад науман? — упита га чича Ива његов сељак из Ропочева.

— Одох право Милошу да му се предам.

— А он ће ти или одсећи главу, или ће те послати везиру у Београд, да он то сврши!...

— Тешто!... Из ове коже у другу не могу!...

— А шта да чинимо ми несретници? — продужи чича Иван.

— Потеците одмах својим кућама и чините се свему невешти. По селима су ваши људи; неће вас издати, а склоните се мало и у планину око стоке, док ова ватра не прође.

Неки од сељака понудише да га испрате до у село, но Драгић одби ту понуду. Бојао се ухватиће их Милошеве страже.

— Не идем на свадбу, но на погибију, па што ће ми друштво?

Изљубише се и растадоше. Сахат доцније Драгић је био већ пред Милошевим вратима.