да ћу с њим истрајати до краја, и ако дође да се мре, да ћу мрети напоредо с њиме. Јуначка је беса дата, и ја бих сад био последња кукавица кад не бих одржао задану реч.

— Ама, зар задана реч према Милошу? Зар да сверујеш веру у корист онога проклетника? — цикну старац, што је мало пре говорио. — А шта ће кнезу Сими помоћи твоје друштво? Зар није боље спасти главу па доцније бар осветити кнеза Симу, кад му се сад не може ништа помоћи. Освести се, прибери се, капетане Драгићу, и учини што те молимо.

Драгић викну срдито и одсечно: — Ништа ме немојте више молити, нити ми и једне о томе говорити. Што не може бити, не може. Ја сам човек и не могу имати две вере, две речи и две заклетве. Једном сам се зарекао и то мора бити. Хтели смо дићи буну, нисмо могли и сад треба то платити главом. Да смо ми успели, плаћали би главом други, пропали смо, право је да платимо ми. Да кнез Сима није ухваћен, ствар би била друга! Могли би се заједно уклонити; али овако, он да погине, а ја да се спасем, боже сачувај, то никад ни до века неће бити! За такав нитковлук, ја би сам себи гркљан ишчупао. Баталите ме, дакле, немојте тражити од мене оно што бити не може. Ја сам као човек поштено живео, и као човек хоћу поштено и да умрем. Ако сте ми пријатељи немојте од мене тражити да се у овом тешком самртном часу покажем као кукавица. Та, болан људи — Драгић рашири обадве руке и страшним ватреним погледом стрељао је око себе — та, болан људи и браћо моја, помислите, шта ви од мени тражите! Да будем лажљив и варалица на самртном часу! Помислите, шта би могао мислити кнез Сима у тренутку кад