толике угледне људе и престравио свет. Сад се није вајде вајкати, што би овако и што не би онако, већ ваља спасавати главу, па тамо после гледати шта се може.

Драгић диже главу и оштро погледа пријатеља, који је на њега толико наваљивао.

— Да спасавам главу?!.. А што ће ми, пси је појели! Да видим како ће се онај ерски пас налокати крви таквог дичног Србина, као што је кнез Сима. Па ја то да преживим, Боже ме сачувај! То никад бити неће! Немојте се узалуд мучити! Бежите, разилазите се, док није откудгод бахнула каква Милошева разбојничка чета, а ја одох да се предам и да с кнез Симом заједно мрем. Биће му лакше када ме види крај себе. Бар ће знати, да га нисам и ја издао.

— Е, овај је човек данас на нешто нагазио! Хеј, по Богу, капетан Драгићу, је си ли ти при себи, кад тако говориш! Па болан капетане, Милош то бога и моли, да му још ти паднеш шака. Цукићу је већ смрсио конце; кнез Симу уловио, сад уздише још само за тобом. Још да се напије твоје крви, па је после миран. И ти хоћеш да му одеш на ноге, као поручен! Не, по Богу капетане! Ми смо тебе доста слушали! Ево и сад смо на твоју реч пошли и не жалимо, па ма шта с нама било. Али послушај једанпут сад и ти нас! Немој ићи Милошу у руке, да му се не слади тиранско срце. Послушај нас, капетане, кад те ево, сви овако зборски молимо.

Драгић скочи с пања као опарен.

— Не тако, газда Иво! Све ћу вас друго послушати, само ово не могу. Боже прости, сам Бог саваот да ме за то моли, не би му могао то учинити. Ја сам кнез Сими задао моју поштену реч,