бола. На њима је било нешто што те подсећа на рањену зверку, коју су дуго и дуго немилосрдно гонили, и која и сад чује у близини страховити лавеж паса од чега је страва подузима.

У средини ових људи, на трулом пању, седео је висок човек, дугих образа и великих бркова, наслоњен на дугу пушку, коју бејаше чврсто стегао у руку. Седео је ћутећки, оборене главе, и на сва наваљивања свога друштва одговарао је само жалосним одмахивањем главе.

— Ако је дошло да се мре, онда да мремо сви, а не да се ти кољеш сам својом рођеном руком — примети му један сељак.

— Ама истина, Драгићу, каква је теби голема невоља да жив ускачеш вуку у чељусти? Зар ће Милош пожалити данас твоју главу, кад је ономад појео Цукићеву? Јеси ли ти здрав, да идеш крвнику у шаке и да сам подмећеш главу под џелатову секиру?... Ето где је Немачка! За ноћ можемо прегрувати до на Саву, па ако се не може друкчије, макар го препливај, само изнеси главу. Истина, Милошеве потере и дању и ноћу шушњаре на све стране, али ми знамо стазе и богазе и провешћемо те да ти длака једна не вали. Спаси главу па онда иди сам лично у Русију господару Ђорђу, испричај му какве јаде ми овде трпимо и хајте заједно с њим амо у Србију. Цео народ дочекаће вас као озебао сунце.

Драгић жалосно климну главом — као што нас је и сад дочекао — рече он подругљиво.

— Па шта хоћеш више!? Народ је био спреман и листом би скочио. Али, шта да се чини, кад сте ви и кнез Сима одоцнили да изађете у народ, а Милош дознао, јурнуо са својим кабадахијама, похватао