II

ПРЕДАЈА

Била је близу поноћ. У то доба у српском селу обично влада глуха, мркла ноћ, без јава и светлости. До тога доба људи поспе, ватре се погасе, чак и пси полежу и село утоне у таму и тишину.

Али тако није изгледало сад у Трбушници, маленом сеоцету у београдској Колубари. Ту је владала необична живост. По сокацима, по авлијама свет је врио. На више места гореле су пред кућом велике ватре.

Особито је било живо у једној великој авлији у сред села, где се кроз густ, млад шљивак видео висок шиљаст кућни кров од шиндре, а около пуно малих зграда с новим црвеним крововима од ћерамиде.

У тој авлији гореле су ватре на три четири места, а око њих видели су се многи наоружани људи.

Унаоколо за плот били су повезани многи спремни коњи, а неки су били смештени и по околним стајама.

На више места биле су постављене страже, нарочито на главној капији и унаоколо око велике куће. На самом уласку у кућу стојала су на вратима четири кршна момка у богатом оделу, наоружани од главе до пете, с дугим пушкама у руци, стражарили су и на самом уласку у кућу, а крај њих је био још и један пети, коме се морао пријавити сваки који хоће да уђе у кућу. По свему је изгледало да је ту пао на конак некакав важан човек.

У ствари тако је и било. У Трбушницу је дошао на конак Милош Обреновић, човек који се за ово