Марко је зачуђено зверао у наоколо и прва му је мисао била да је Цукић некуда утекао.

Али кад?... Куда?... Крочи ближе. Крај оџака лежала је на поду некаква црна неразговетна маса. Марко загледа боље. То је био Цукић. Лежао је згучен потрбушке, и одозго је био покривен кабаницом. Марко застаде за тренутак, као у некој двоумици. Затим махну руком одлучно и даде знак Николи.

За тренутак у одаји је владала мртва тишина. Нејасан сумрак од запаљене гужве сена постајао је све гушћи. У томе сутону Никола задену пиштоље за појас, саже се, узе нешто што је стајало споља до врата, и кријући га иза леђа, полако и опрезно се стаде приближавати притајеном Цукићу.

Наједаред, Никола оберучке снажно изману, нешто се диже и сену у ваздуху; чу се туп, нејасан, мокар ударац; нешто шкргутну и здроби се; она црна непомична маса оживе; кроз њу као да шину моћна електрична струја; у једном снажном покрету Цукић се праћну и изврте полеђушке, упаљена гужва сена догоре; у мрачној одаји чуло се само храпаво кркљање, налик на одвратне звуке који се чују кад стојимо уз приклано марвинче...