што се данас око њега купе, висе још о Карађорђевом пикљу. Сви они глоцкају још његову тековину! Да није било њега, не би било ни њих данас. Готовом детету лако је бити отац, брајане мој — рече Цукић живо.

— Карађорђе је подигао дивну богомољу, намамио у њу што више света, па је онда обесветио, пљунуо на олтар, па закључао цркву, упалио је са четири стране и утекао у свет... У мојим очима то је крвопија, душманин, поганац, коме треба, као гуји присојкињи, што пре главу размрскати!

Док је Марко овако говорио, Цукић је бледио и зеленио у лицу, док на послетку не поцрни као земља.

— Пи! (он отпљуну) поганих уста, проклета ко их роди! Мичи ми се испред очију да те зубима не закољем, погани једна! Одлази! Одлази! — привика Цукић и стаде бесно ударати ногом о земљу.

Вичући „напоље“, „напоље!“ — Цукић беше насрнуо на Марка, а овај, већ је држао у пола извучен јатаган, и мало је требало, па да ту одмах легне крв.

Видећи да у тренутку може бити меса, Петар обиште и око Цукића и око Марка, преклињући их наизменце да се бар за тренутак умере и стишају.

Но ни једна страна није била вољна за смирење. Што их је Петар већма утишавао они су се све већма распаљивали и свака његова помирљива реч изазивала је код обе стране све љућу раздраженост и заваду.

Гуркајући се тако, Петар и Марко најзад дођоше до врата препирући се живо, при чему је Марко страховито грдио, а Петар се благо извињавао и молио свога друга да се не срди.

Видећи их тако догнате до самих врата, Цукић