— Еј, Цукићу, кукала ти мајка, боље да си се удавио у бабино мочило, но што си то дочекао, да ти слугерање Милошендине читају оваке вакеле! — узвикну Цукић и горко се насмеја. После додаде:

— Гурам ватру у народ! А Милош не гура!... Он се није бунио! Та он лаже и Турке и сиротињу! Буни се Хаџи-Продан пре њега — неваља! Милош ту буну угушује заједно с Турцима. Бунимо се ми после њега — опет неваља, и ево где мени за то хоће главу да откину! Дакле добро је, и за сиротињу берићетно само онда кад се Милош буни! Само он уме да погоди кад буна није од штете но од вајде! Он је сад чак и од Вожда паметнији. Сад ни Вожд не зна шта овој земљи треба, само то зна Милош Тешић! — Цукић подругљиво напрћи уста.

— Вождово је било и прошло. Он је своје проиграо. Његово је умрло чим је он оставио и напустио ову земљу!

— Умрло! Е, мој момче! Много ће протећи воде Савом и Дунавом док Карађорђево прође и умре! Мислиш од ваше су се силе Турци преплашили, те се сад с Милошем погађају и удешавају. Да не бриде њима још леђа од Карађорђевих удараца не би вас нико вермао ни да сте живи! Да не памте Турци крваво још из Карађорђева времена што је кадра да учини ова земља, кад је дотерају у шкрипац, сутра би нас Турци прегазили, што но реч, као Влах питу. Што краљеви за нас данас знају и што Турци воде нека рачуна о нама, то од прве до последње све је Вождова тековина и заслуга. Његово јунаштво, његова љубав за ову земљу, његово поштење, његов образ и његова вредност, капитал су од којег и ми данас живимо. Милош једе из хамбара који је Карађорђе напунио. Милош, и сви