да се мре!... На, сине Перо, узми твоје оружје!... Ти си био човек, ти си ми био бољи него рођени син и ја би био последњи неваљалац кад бих од тебе што више тражио... На, узми!... — и пружајући Петру пиштоље Цукић га загрли и пољуби и додаде:

— Других сведока нема, али пред Богом те признајем и примам од сад за сина свога.

Петар је молио Цукића да то не чини. Он није достојан тога. Син према оцу има друге и друкчије дужности, које он у овој прилици није кадар испунити.

Овакав разговор водио се још неколико тренутака.

Најзад, Петар изјави зебњу, да Штитарац што не посумња, што се оволико задржаше и да не груне унутра.

— Зови га — викну тада Цукић.

— Је ли море, Марко, шта сам ја Милошу на путу, те хоће овако мучки и нечовешки да ми сече главу ноћу у планини? — упита Цукић Штитарца, кад овај уђе на позив Петров.

— Не сече теби, господару, Милош главу, већ везир тражи твоју јал’ његову.

— Па Милошу јевтинија моја и њу хоће да пошље.

— Није што је јевтинија, но што си ти крив, војводо!

— Ја крив! И то ти знаш, Марко?! А зашто ли сам то крив?

— Зашто си крив! Знаш и ти зашто си. Гураш опет ватру у народ. Тек се ова јадна сиротиња мало смирила и прогледала очима, а ви хоћете опет да упалите вилајет, а кад дође до густога, ви ћете онда у Немачку, као што сте и научили, а фукара нека плаћа кожом и главом вашу обест. Е нећемо, бели, више тако, господару Павле.