Осушила ти се, Цукићу, ка’ и што ће, што не стуца змији главу док се још змија није била откравила!...

— С колико је људи дошао тај крвник? — упита он после кратког ћутања.

— Више их је од десет!... Опасали су целу кућу... Ако затреба, упалиће и хан, и убиће и мене и тебе, ако се најмање што успротивимо.

— Дотури ми један пиштољ, колико да не мрем без замене! Да бар убијем тога пса, да не упропашћује друге људе.

— Ево ти мој пиштољ, господару, па њиме прво уби мене, а после што ти драго!

— Хоће ли крвник чекати бар док се раздани?

— Једва сам, господару, замолио неколико тренутака, ако би имао што поручити чељади на дому.

Цукић се наслони руком на оџак.

— Па баш да се мре Перо — рече он не дижући главе, како се беше наслонио на руку.

— Петар просузи.

— Знао сам ја то чим сам овако потеран амо... Само сам рачунао, да ће то свршити онај трорепи царски измећар у Београду (везир), а не овај куси крштени Турчин овде у шуми... Такав је био и његов план у почетку... Што ли га сад овако измени? Јамачно се ђидија побојао, испапући ћу се ја како год од везира... А онда зна шта би га чекало!... Не био Цукић, ако га не бих жива одрао као јарца... Не би му помогле ни његове кабадахије, ни стражари, ни нико!... Овако је сад сабља у његовој руци.

Опет наста мртва тишина. Луч је пуцкарао, пуштајући широк пламен и облачак дима, који се над њим ширио.