а нека се и Богу помоли. Јазук је да крштено створење умире као мрцина!

Говорећи то, Петар бејаша оберучке обухватио Марка и гуркајући га тако полако, изведе га напоље.

Никола бејаше изашао пред њима. Петар се опет врати унутра, носећи велику цепаницу упаљена луча, коју одмах пободе на сред оџаклије.

— Шта је то, сине Перо? То је неко био с тобом? Ко је то био? — упита Цукић узнемирено.

Петар одговори тужно.

— Буљубаша Марко, господару!

— Који црни Марко?! Је ли Марко Штитарац?

— Он, господару.

Цукић скочи. Тешке букагије одјекнуше на његовим ногама.

— Он је на моје зло овамо дошао!

— Није на добро, господару!

— Перо, не био ти харам мој хлеб, који си појео, кажи ми што је дошао Марко и шта хоће он?

Петар је ћутао.

— Говори Перо! Од ћутања није вајде ни мени ни теби.

Добио је несретну заповест, господару.

— Какву заповест? Да ме убије?...

Петар слеже раменима ћутећки.

— А ко му је издао ту заповест? Милошенда?!

Петар је ћутао.

— А шта ти на то велиш, Перо?

— Уби ме, господару!... Боље да ме нема, но што сам ово доживео!

Цукић за тренутак као да потону у мрачне и тешке мисли. После додаде кивно:

— Ако ће!... Право има Милошенда!... Овако ће он свима нама главе појести, кад нисмо ми умели!...