Ја не смем тога човека узети на своју душу, а ти буљубашо Марко, ето те, па како знаш!...

У мраку није се могло видети, како ови људи изгледају, али, судећи по говору и држању, Марко мора да је био јако срдит.

Кад Петар спомену како не може узети Цукића на душу, Марко срдито прогунђа крупну псовку, и јетко се потсмехну Петру с његовом бригом о души.

— Врата ми одмах отварај, свршићу ја и сам шта треба! Таке трице и нису за оваке послове — шгргутну Марко зубима.

Није се имало куд ни камо, Петар већ виде да мора зажмурети. Нема сумње, заповест је од господара. Не би ни Марко то смео узети тек онако на своју одговорност — мислио је Петар у себи.

— Кад је таква заповест господарева, ваља јој се покоравати — рече он сад гласно.

— Мичи се! — чу се опет набусити Марков глас.

Вратише се опет натраг пред одају, где је био затворен Цукић.

— Да ли да будим све момке? — упита Петар.

— Што ће ти? Само да је више галаме! Узми само два тројицу, који су ти најпоузданији. А најпосле ни то ти не треба. Ако већ немаш човека, који би био поуздан да сам уради, онда батали, не дирај ништа! Ја ћу све свршити сам са мојим Николом.

Никола Шатрић био је момак Марков, који га је ноћас допратио. У њега је Марко имао велико поуздање. Обично је говорио:

— Мени заповеда господар, а ја моме Николи. Где господар оком, ту ја скоком, а где ја скоком, ту он мора запети и рукама и ногама и зубима, јер му оде глава док оком тренеш. Кад сам га