по овим гудурама и планинама!... Но како рекох, ко ти је од момака најпоузданији да изврши тај посао?

— Па како ти то мислиш, буљубаша Марко?

— Шта како мислим?!

— Како мислиш да се тај човек погуби?

Марко се осече набусито:

— Затрокујеш ми ту као нека баба! Како мислиш! Шта имам још ту да мислим? Ваља ући у собу па зликовца секиром у чело! Треба премлатити пса и одсећи му главу, па ти с главом иди у Београд, а ја ћу се са срцем вратити у Крагујевац господару.

— Ама среће ти и очију ти, буљубаша Марко, да ли ти је то баш тако сам господар наредио? Ја се све бојим, да ту не буде какве пометње и погрешке. А кад се тако једном учини зло, онда га после нико више не исправи... Што би господар мењао своју намеру? Мени рекао једно, а сад по теби поручио друго!

Марко се јетко и подругљиво осмехну:

— Па шта? Ти сад хоћеш да узимаш господара на одговор, како сме мењати своју намеру, и по мени поручивати друго нешто, кад је теби већ рекао једно. Немој лудовати, но говори што те питам, који ће од момака бити најзгоднији?... Да ли би то могли свршити Јова и Дамњан?

Буљубаша Петар Лазаревић још се двоумио и ћутао је замишљено. Марко га дочепа за раме и сурово га продрмуса:

— Хеј, момче! Да ниси задремао? Што си се ућутао? Говори! Време пролази.

Петар слеже раменима.

— О, јада мојих! Ја не знам шта да чиним овде.