Један од коњаника, упита стражара рапавим, набуситим гласом, је су ли они момци господареви, и је ли Петар с њима?

Стражари познадоше одмах овај глас, и први дошану другоме: „Буљубаша Марко“!

Одмах пробуде Петра. Он се веома зачуди, кад виде у ово доба овога човека, што га његови стражари назваше буљубашом Марком. Али није се имао кад много чудити, Марко га изазва на страну, и међу њима се отпоче овакав разговор:

— Где је онај?

— Ено га тамо у оџаклији.

— Шта ради, спава ли?

— Не знам, ваљада спава. Уморан је с пута.

— Је ли окован и везан?

— Окован јесте, а везан није. Није било нужда да га везујем.

— Нема ништа од оружја код себе?

— Нема! Претресли смо га, кад је поведен из Крагујевца.

— Пса ваља убити!

— Па то ће му и бити! Зар, га мислиш, што боље чека код везира у Београду!

— Какав везир, какав Београд! Сад овога часа ваља њему одрубити главу. Ко ти је од момака за то најзгоднији?

— Не, по богу брат Марко, ја сам добио заповест од господара да га предам везиру у град, и речено ми је да његову главу замењује моја.

Марко се срдито обрецну:

— Муч не будали! Добио си заповест од господара! А кога ја служим и по чијој заповести ја радим! Јамачно по својој глави, или ме амо послао мој деда из гроба, да се у глухо доба ноћи пребијам