Само се по себи разумије, да је међу Јерковићима најодабранија она грана, од које је живи фратар. Фра-Вице, (1774. ✝ 1793. ✝✝ 1835), онај, којему су „ајдуци одсикли десно уво и који оста без ува до смрти“ био је Брзокус. А Брзокус бјеше и фра-Брне (III), (1819. ✝ 1838. ✝✝ ?). Овај пошљедњи имао је три брата: Јеру, Јуру и Бару, или како се у Зврљеву зваху: Кушмеља, Чагаља и Шунду. Кушмељ, зато што бијаше веома рутав, Чагаљ с тога што је био сух као кука, а Шунда, због тога што је говорио кроз нос. Пошто је овога вијека свети чин био у грани Брзокуса, а Кушмељ био старјешина у братству, — ми ћемо о њему и његовој породици проговорити на по се, у овој другој глави.

II. КУШМЕЉ И КУШМЕЉИЋИ.

Јере Јозов Јерковић, Брзокус, Кушмељ, бјеше штапоног, врата као у дивокозе, главе округле и тврде, да је могао њом букову даску разбити. Риђи му брци затискиваху ноздре и допираху до ушију. Зубима могаше нагристи плету, а шакама сломити чврсту сухорицу. Могао је појести печено двизе, али пити је слабо могао. Поред свега тога бјеше мирњачина, те га је ситна и жољава Барица, жена му, или како је зваху: „Осињача“ (због зеленијех очију), могла карати до миле воље...

Кушмељ живљаше понајбоље међу својима, а бијаше одијељен од браће. А како богатство није на одмет ни у светој лози, и како