обично се додаје: „то је било у вриме фра-Мартина Брзокуса, или фра-Бортула Зубаца, или фра-Вице Кркоте,“ итд. — баш као кад Бошњак рече: „за Кулина бана“ а Херцеговац: „у доба херцега Шћепана!“...

Друго, Милушани, људи јако „приватљиви“ (како се онамо каже за лупеже) радије ће „приватити“ Јерковићима одојче, него ли другоме коме овцу јаловицу, е увјерени, да је месо од Јерковића стоке много слађе од меса ичије друге стоке.

Још један примјер, пак је доста. Прије њеколико година спорјечка се један Јерковић са њекијем сусједом. Јерковић се нашао прзница, те удари сусједа, а овај имао у руци сјекиру, па замахне оштријем пут Јерковића, али се брзо предомисли и обрне ушице, пак ушицама звизне Јерковића по челу и убије га. Питан у суду, зашто то тако учини, убица одговори: „Није ми, валај, жа, шта сам га убија, али не би никад прижалија, да сам му крв пролија, јер је њиова крв тешка и деветом колину“...

Јерковића се сој разликује по многом чему од осталијех досељенијех и старосиоцких братстава. Брзокуси и Зубаци махом су кракати, дуга врата, коштуњави и космати. Кркоте су, већијем дијелом, малога раста, једри и голопузасти. Сви Јерковићи имају велике зубе, и готово сваки је мало развратастијех уста, смеђе длаке и сијеријех очију. Сви су веома ништи духом (у јеванђелском значењу), мирољубиви, слаткохрани, и врло мало „приватљиви.“