— Јеси ли затворија понистре? питаше Вра са тријема, јер, и љети, бојаше се ући у собу, ако стакла нијесу затворена.

— Јесам, дуовниче.

— Јеси ли истреса тапиће и прашину отра?

— Јесам, дуовниче.

— Да ниси довата карте на тавулину или орлође?

— Боже сачувај, дуовниче!

— Таа-ко!

Свакога боговјетнога јутра, Наћвар би изређао сва та питања, а Бакоња увијек једнако одговараше.

На столу „ Враову“ бјеше гомила хартија (већином Наћвареве пјесмице), а Бакоњи бијаше најоштрије забрањено да их не дотиче, но их је Вра слагао, чистећи гушчјим пером прашину испод њих. За тијем би се Вра извалио у наслочању, па ставио преда се два шпагна, златна часовника. То му бијаше уживање, да слуша како клопоћу она два велика на стјенама и два мала пред њим. Ако се ноћу који устави, онда би се Вра одмах пробудио; ако се два сложе у куцању, онда би се доцније пробудио.

Од стрица, Бакоња би отишао ка своме заштитнику Балегану, да „струни росу са срца“, како кажу наши. Иначе, по обичају, ђачки доручак бијаше комад хљеба. Из захвалности, Бакоња би помогао кувару исјећи месо, или очистити рибу, или оперушати кокош итд., па онда би се опет вратио ка стрицу.