— Нећу валај, ћаћо, него, ако ми не буду аљине до недиље, ја ћу казати сву истину стрицу, јер најпослинакарце, ја сам замирита ти десет талира...

Али се Бакоња не понесе. Но сутра дан опет замијени најмлађега ђака пред собом, у нижим работама, као и дотле, те је звонио будионицу, мео цркву, распремао стричеве ћелије, и највише помагао Балегану — еле, био врло вриједан пустођак, али само пустођак.

VI. ЂАКОВАЊЕ И ДРУГИ ДОГАЂАЈ.

Тек о новој години Бакоња поче учити књигу. Болешљиви ђакон Шкоранца (правијем именом: Иноћентије Ловрић, — син једнога обућара из града) поче му показивати глаголицу. По вас дан Бакоња мрмољаше: аз, буки, вједје, глаголи итд. и мучаше се да научи писати оне чудне грабуље и шкорпије, што се зову глаголица. Такође научи „одговарати“ јутрењу и мису. Бакоња имадијаше умиљат и снажан глас, због чега веома омили фра-Тетки, који, премда бјеше најученији фратар у В., опет је више то тражио од ђака, но марљивост у науци.

Ево како је Бакоња проводио вријеме, прве године свога ђаковања.

Пошто би одзвонио будионицу, очистио обућу стрицу и донио му воде, одастајао јутрењу и поспремио стричеве ћелије, онда би чекао свога „Вра“ (тако у кратко зваше фра-Брну), да се врати са доручка.