кулаша, а отац пође пред њим, те се кренуше ка манастиру. Готово сви Зубаци и Кркоте и Брзокуси бијаху по двориштима, кад отац и син прођоше, али се нико не јави, нити се учини вјешт тој ствари.

Кушмељ и Кушмељић стигоше у ручано доба ка води. Дуго су морали чекати возаре. Кад најзад дођоше пред манастир, затекоше све фратре пред њим, баш као и онда кад је Бакоња први пут дошао. Можете замислити, како ли се сви зачудише. Фра-Брне оде брату у сусрет, те му брзо пришапта:

—- Видим шта је, али испричај друговачије.

Кушмељ измисли, како је то работа Милушана, како се његов син томе досјетио и дошао да му јави, како је он дигао хајку и нашао коња чак на граници. Како је дао двадесет талијера соџбине. Али кад бјеше на само са Наћваром, исприча му по танко сву истину, само прећута, да је отео од Кења оних пет крунаша, и још измисли да му је обећао других пет, које Наћвар одмах даде, похваливши Бакоњу.

Послије ручка, син испрати оца до воза. На растанку рече Бакоња.

Ћаћо, купићеш ми још ове недиље дви приобуке нови’ дијачки’ аљина, јер ја нећу да служим по манастиру у беневрецима и опанцима!

— Ма мој синко, и то је на теби ново.... Притрпи се за нико вриме!