је сам Бог то на уво пришануја, тако сам увирен бија, да је то њиов поса, и да им је намира да мене у то уплиту. Кад стриц и Стипан одоше прико воде, ја сам се пуно мучија, па најпосли кажем кувару Балегану своју сујму. Добри Балеган липо ме свитова, шта ћу чинити.... Јето ти како је било....

Кењо хукну, пак се одмаче у присјенак.

— О мудро моје дите, о липо моје дите, рече кнез загрливши сина.

- Благо нама до вика, дода Осињача отимљући Бакоњу из очина загрљаја. Јесам ли ти ја увик говорила, Јере, да је ово дите одвојило мудрошћу, да је за њега мало да буде вратар!....

— Дакле, ко је бија с Кењом? Шта каже? запита Бакоња, гледајући кривца преко рамена.

— Бија му је ћаћа и Роре, вели кнез. А збиља, ко је дакле написа тај лепорат?

— Ово је проста картина! рече Бакоња развивши лист неписане хартије.

— О Исусе слатки! има ли још ко овакога дитета!? узвикну Барица, па колико је била весела наточи чашицу ракије, и понуди Кењу.

А кнез се упути к њему, викнувши: „Дај крунаше одма!“

- Шта? да вратим....

Кнез га шчепа, и нареди Барици да извади талијере. Па онда кнез обрну Кења, па што најбоље могаше, удари га ногом гдје бјеше најмекши, тако, да Кењо прескочи преко прага. Пошто се са свим раздани, Бакоња узјаха на