иду ли, па опет настави мољење. Тако је трајало до пред зору, кад Барица зачу коњски топот, те разбуди сина.

Кењо уђе водећи за оглав кулаша, који, сав блатав, покривен раканцем, зарза видећи Бакоњу. За коњем уђе Кушмељ, држећи у руци натегнуту кубуру.

Бакоња загрли коња и стаде га љубити и тепати му.

— Борме, синко, за длаку је шкапула! вели кнез. Сутра зором хоћаше га Кркота одвести на босанску границу. А знаш шта су били смислили? Да слажу стрицу, како си ти изда коња другим никим лупежима!

— О Исусе слатки! О Дивице причиста! Срића да је вра-Брне на вриме дозна све! рече Барица.

Бакоња сложи руке на кулашу, па погледавши побједнички оца и мајку, рече:

— Мој добри ћаћо, и моја добра најо, ништа стриц за то не зна. Он и сада, овога тренутка, цигурно мисли да му је коњ на другој страни.

— Шта велиш?.... Како то? питају родитељи, а на Кењову лицу показа се виши ужас но прије.

- Кажем вам: од свега овога стриц не зна ни овишно! (то рекавши запе ноктом за зубе). Јево ћу вам по реду све исказати, додаде Бакоња сједавши. Кад прикојуче у јутро допаде Стипан и каза, да приковођани украдоше кулаша, ја одма реко у себика: нису, борме, „приковођани“ него Кркотићи! Ка да ми