— Шта може бити? Ово је лепорат, у коме се налази све како је било, како сте коња одвели, куд сте га провели, све, све, све, до најмање ситнице.

— Дај, дите! викну опет кнез. Ја ћу одма Кења свезати и одвести у град, кад већ има лепорат. Шта да губу штедимо.... Дај, Барице, коноп.

— О Исусе слатки! Дивице причиста! Јозефе праведни! кличе Барица уставши.

— Немој стрико, казаћу све, ако ће ме ћаћа и убити, једва изговори Кењо, а зној му проби кроз чело.

— Ди је коњ?! брекну Бакоња.

— Ди је коњ?! понови Кушмељ.

— Коња на сриду, губо од губе, рече и Барица.

- Јено га под Црним Куком, у синици стрица Роре.

— Трчи ћаћа! вели Бакоња давши Кељу новце.

— Брзо, мој липи Јере, дода жена.

— Ајдемо, рече Кушмељ, узевши кубуру с оружнице, па истура Кења пред собом.

Бакоњу спопаде такав смијех, да се изврати наузнак. Кад се Осињача поврати, Бакоња се још смијао, али од силног умора и дремљивости није могао више да говори, него оде на кревет и леже, молећи матер, да га одмах пробуди, чим се они поврате.

Барица запали свијећу пред „Дивицом“ клече и поче говорити „крунице.“ Кад изговори десет круница, изађе пред кућу, да види