— А од куда би ја зна, и зашто би мене стриц сла по овом вримену, кад он не би почисто зна, ко му је коња овдеја.

— Ма, ја, ка вељу да....

— Чуј до краја, прекиде га Бакоња. Мени се сажали за тобом, па стадо молити стрица: „Немојте, дујо, док се ја не састанем с Кењом. Ко зна! Може се све то још на липе свршити, а може бити, да је Кркотић најмање крив.“ Тада фра-Брне одмекну и рече: „Ајде покушајмо и то, нека га враг носи. Ако се покаје и врати одма парипа, подај му ови’ пет талира!“

— Зар још пет талира! викну кнез.

— О Исусе! О Дивице! О Јозефе праведни! поче опет Барица.

Бакоња одријеши из једног крајичка од убруса пет крунаша, па их понуди Кењу, коме очи синуше, те ћаше да прихвати новац, али се на вријеме поправи.

- Валај, баш ћу гледати да дознам, па да просочим...

— Не, него с миста кажи ди је коњ, или ћу ја одма дати ћаћи стричеву књигу.

— Каку књигу? запита кнез.

— Стриц је овако заповидија: „Ако Кењо не тине одати, а ти подај ћаћи ову књигу, нека је одма однесе у град у суд, па онда је лако.“ Бакоња извади из торбице њеко писмо завијено новинама.

— Дај амо! викну кнез. Одма дај амо ту књигу!

— Ма шта може бити то! рече Кењо с малом душом.