Кнез и Осињача скочише са столица. Кењо их плахо погледа и поче муцати.

— Ја, вире ми, не разумим, шта ме питаш! Зар је нестало коња вра-Брни? Зар га је нико укра?

— Украли сте га ви... ти већ знаш, који ви, рече Бакоња оштро. Не помаже ту забашуривати ни трошити ричи у витар.... Све се зна.

— Ма ко је то слага, триста му крста и светаца?!

Тада се кнез умијеша и направи лице као да све зна.

— Не псуј, магарчино, него казуј ди је коњ.

— Доста је једну рич рећи, па да осванеш сутра у слипићу, вели Бакоња. А теби ће бити најтеже, јер остали, кад одлеже нико вриме, отићи ће кући, а тебе ће отправити у солдате.

Кењо поблиједи.

— У солдате, разумиш ли, настави Бакоња, јер је стриц највише на тебе киван. Овако је река: „Онога ћу галијота послати прико мора, ди ће му сваког јутра одадирати по десет батина, и то ће трајати десет година.“

— Тако су баш лани послали једнога из Приморја, те је црка од шиба, вели Кушмељ.

— О Исусе! О Дивице! О Јозефе праведни, шта се још на свиту неће чути, уздише Барица.

— Ма добро, али ди су свидоци, пита Кењо.