послат? И то баш Кењу, губавом Кењу? Шта то може бити?

— Молим те, мајко, склони дицу, јер сам гладан! рече Бакоња, па извади из торбице погаче и сира и поче јести.

Мати отклони дјецу, испричавши му шта је било са Чмањком. „И то му је стрина Цонтрона даровала. Нико нег она!“ Бакоња на то уста, пољуби брата, па се опет врну на пређашње мјесто. И она се приби у угао, па поче испод гласа.

— Па ош ли мајци казати, шта је то?

— Ма чућеш сад, чим дође ћаћа.

— Знам, али би рада, да те посавитујем. Али, јопет, ради како знаш. Оћеш да те изујем? Нећеш, велиш! Па ти, по овоме вримену, оклен доклен! Валај, ни вра-Наћвар нема срца! И шаље те ради губавог Кење! Ма шта то може бити, дите?! Цигурно ника велика ствар. А шта ћеш ти радити, ако дође и стари Кркота с њим? Знаш, одма му реци: „Рш! нису твоји посли!“ Тако учини. Ладај се мудро, драго дите!

Послије једнога часа доведе кнез Кења.

Бјеше томе Кењу око осамнаест година, а бјеше снопаст, врљав, као и сви Кркотићи.

— Ваљен Исус! назва Кењо. Е! а ти Иве зар јопет доша кући?

— Ја јево доша, да се с тобом разговорим.

— Са мнокарце?

— Јест, да ми кажеш, ди је стричев кулаш, рече Бакоња, гледајући га добро у очи.