капу, па тресну њом о кољено, те стрцнуше капљице на све стране....

— О, Боже... Боже!... проговори једва једвице мати. Шта сам ти згришила, чудни Боже, да ме вако каштигаш!!? Шта ће сад ре... ћи о... ви на... ши ис... ко... па... ни... ци! О! о! о!

Тада се и кнезу одријеши језик.

— А, несритно дите, убија те гром!.... Зна сам ја, зна!....

Шкембо, Крива, Галица, па и Чмањак, који се у то бјеше пробудио, поведоше се за родитељима, те у час наста плач и ридање у дому Кушмељеву.

Бакоња скочи.

— Прикините,.... ја сам послом доша!

— Каким послом, гром те убија! вели кнез.

— Кажем ти: послом! Ајде одма по Кењу Кркотића.

— Штаа? Каако?

— Ајде по Кењу, кад ти вељу. Реци му, да је његов поса и његова корист, али се чувај да те не чује његов ћаћа.

Кушмељ зинуо, те га жена гурну.

— Ајде, шта се примишљаш, ка да моје дите не зна шта говори! Не видиш ли, да је вратрова порука!

Кнез утрвши дланом очи узе гуку пуре и изађе.

— Дакле те нису изагнали, душо материна, срце материно? пита Осињача, љубећи Бакоњу по образима и по шији. Дакле си баш