Тек у попасло доба осјевери и указа се маличак проблијеска на небу. Тада кнез, Осињача и Галица отидоше на поткутњицу, да беру клипове. Вратише се пред мрак, кад и Крива дође. Чмањак је спавао, а Шкембо се играо у пепељаку. Домаћица усу у лонац кукурузно брашно, које кнез измијеша. Тек након њеколико залогаја проговори Осињача:

— Боже мој, шта ради сад наш Ивица? Дави ли се и он пуром као ми! Је ли киснуло данас моје злато? Је ли се обика у манастирини? Како ли га пази стриц Наћвар?

Кнез је погледа зачуђено.

— А шта си издрељија те очурине у мене!?

Зар ја не смим спомињати своје дите? Срам те било! Јер теби баш ка да је жа што се твоје слутње не испунише! Ма неће то Бог дати, не, не, не, па ти заковрнуја од злоће, од...

Њеко залупа на вратима.

— Ово ти је јопет она криворепа Цонтрона, губава виштичина! Мисли да ће се и вечерас мукте опити! Ма нећеш, Цонтроно, валај, макар црка и Чмањак.

— Не говори тако, кршћанице! опомену је кнез.

Опет се зачу лупање.

— Ајде, Криветино, отвори, нека је враг носи.

На велико њихово чудо уђе Бакоња.

Бакоња, блијед у лицу, глибав до кољена, у руци му штит од кише, а о рамену шарена торбица. Сједнувши назва Исуса, па сними