— Дижи се, магарчино! Јеси ди се у Зврљеву навика да спаваш до ово доба, магаре од магарета!

V. ПРВИ ДОГАЂАЈ.

Шест недјеља послије одласка Бакоњина, наста рђаво вријеме у Зврљеву. Магла напуни долине, па силни вјетар од мора разагна маглу, а донесе пљусак. Жедна земља пијаше брзо воду. За тијем поче тихо али трајно ромињати она киша, што пастирима продире до костију.

Чмањак, најстарији Кушмељић, гурио се тијех дана у једној пудари, чувајући стоку. Кроза сухе гране, којима бјеше покривена колиба, протицала је киша, те Чмањак прозебе, тако, да га час подузимаше ватруштина, а час се тресијаше од студени. Поред свега тога, кукавац се не пожали, него се отимао болести и посрћући ходио. Али једнога вечера, смркло се у велике, а Чмањак не јави стоку кући. Тада отац отиде да га тражи и нађе га несвјесна. Осињача одмах погоди шта му је. „Нагазија је несритник! вели, па потрча ка Цонтрони Чагљининој, која бјеше вјешта тијем работама. Цонтрона, и ако не говораше са кнезом, дође. Пошто прегледа Чмањка, рећи ће: „Нагазија јест, то је цигурно, али се не зна, је ли на сугреб или на чини! Ако му изађу шклопци по тилу, онда је на сугреб, и оздравиће лако! Али, ако су чини, онда...“ заврти главом. Осињача јој донесе одмах живога