и кожни подглавач; које предаде Бакоњи. Док је то радио, он и фратар говораху талијански.

— Таа-ко! рече најзад Брне зијехајући. Изуј се прид камаром, па ћеш онда ту лећи, а сутра зором узми онај суд и донеси воде са чесме. То јест, најприје ћеш одзвонити будионицу, па ћеш на воду. А казаће ти Грго, ди је чесма. А сад лаку ноћ! — Брне се затвори.

Грго оста још мало, да поучи дијете, па отиде.

Бакоња се хитно прекрсти, духну у свијећу и одмах заспа као заклан.

Шта ли се све није врзло по његову мозгу те ноћи?! Непознати крајеви, сељаци на путу, стари господин сиједе браде и његов сухи друг, бурмут, ријека, галебови, паунови, лађа, возари, манастир, црква, оргуље, млин, вигањ, добро јело, паприка у вину...

У потоњу Бакоња снијеваше све љепше и љепше. Баш усни, е они ђаци, с којима се био, добили крила па лете по „ајеру“ и њега носе а он их преклиње, да му кажу своје надимке. Па онда још око њега лете „пајунови и вараунке“, па од њекуда долети и фра-Тетка, сједећи на облаку и куцајући прстима по зупцима од оргуља. Сва та мјешавина летијаше на више, на више, а за њом летијаше онај болешљиви ђакон, врло тужан што не може да их стигле, и баш кад хоћаху да зађу за њеки румени облак, разбуди Бакоњу треска у соби и стричев глас: