Кад је било доба вечерњи, Кушмељић се приби у кут црквени. „Благослов“ (вечерњу) служаше фра-Вртиреп. Осталих шест редовника сједијаху са страна великог олтара. Два ђакона клечаху мало даље. Од три ђачића: један бијаше у стихару, а двојица послуживаху. Дакле, није било нарочитог звонара ни црквењака. Од једном забрујаше оргуље, те се Кушмељићу коса накостријеши, јер дотле не бјеше чуо те свирке. Он се обрну да види ко то свира, кад али Тетка сједи испред цијеви и решета главом.

Вечера прође истијем редом као и ручак. Другови га и не гледаху а камо ли, да би га задиркивали. Стрико Балетан намигну Бакоњи, као да хоћаше рећи: „Виш да добре шаке помажу и у манастиру, више него памет!“

Послије вечере Наћвар зовну Балегана. — А, Грго, а ди је оно моје дите? Вире ми, ја га и заборавија бија. Је ли галијота шта?

— Није, дујо, крижа ми, него, колико ми се чини, баш је мудро дите.

— Таа-ко! е, е „нова нева свака је ваљана“! Доведи га посли к меника.

Балеган одведе Бакоњу у средњи тријем, гдје је Наћвар имао своје двије собе, као и сви остали фратри. У предњој бјеше велики орман књига, четири наслоњаче, диван, а по стјенама њеколико слика и један часовник са утезима. Кроз друга врата видјела се Наћварева ложница, у којој такође клопоташе један часовник, истога облика као и први. Кувар изнесе из те собе у предњу једну пустину, покривач