ковачем, који увијек друговаху. Вигањ је био на њеколико корака одатле. Најзад отидоше у нову мађупницу.

Њекада су слуге јеле у манастиру, али прије десетак година, фратри саградише за наличјем манастирским кућу за млађе. Бјеше то доста пространа зграда, подијељена на троје; средина бјеше ограђена ниским зидом, при дну кога бијаше камени коломат за сједење; при једној стијени приграђена бијаше једна пећ за хљеб; на сред пода бијаху два гвоздена пријеклада, гдје је горјела ватра. Са страна те средње зграде бијаху двије клијети: спремница и мљечар. Цијела се кућа зваше новом мађупницом. У старој мађупници у манастиру, зими се гријаху фратри, као год што стари мљечар придадоше ка ризници.

Све то Грго потанко исприча новоме ђаку и још много што шта а особито како он долази јутром и вечером, да дијели млађима оброке. То је установљено прије десет година, и то бјеше врло добро по мишљењу Гргову, јер тако млађи, без велике потребе, не уносе ноге у манастир.

Бакоња је све то слушао њекако расијано, од кад у новој мађупници чу њеки разговор између двојице слугу, који лежаху, те се и не мрднуше кад кувар уђе. Бакоња је јасно чуо гдје један од оних рече:

— Бога ти, ко је овај клапчић са Балеганом (Дакле шјор-Гргу зову Балеганом)? рече у себи Бакоња.