одмакоше. Бакоња приону својски. Јадник се не бјеше омрсио Бог зна од кад, а још тога дана пјешачио четири часа. Како ли се угодно изненади кад му, послије добра комада говеђине, шјор-Грго поднесе печење и салате, па онда једну крушку, па пуну чашу вина.

У фратарској трпезарији час би се дигла граја, час би се смијали и шаптали, док опет заврдаше столицама, опет зачаврљаше молитву, па изађоше.

Грго оде у кујину, а Бакоња се дошуња за њим, па рече умиљато:

— Ако шта заповидате да вам помогнем, шјор-Грго.

— Ја видим да си ти добро дите, да си зафалан, рече кувар дирнут. Али данас ми нећеш помагати, јер си уморан, него опет ајде легни на клупу, пошто је и стриц отишао да се одмара. Посли, ја ћу те разбудити и повести да видиш цркву.

Бакоња се поврати у ђачку трпезарију.

— Ма ти ка да не бегенишеш ово наше вино, рече онај ђачић, који га је и дотле задиркивао, показујући на Бакоњин тек начети дио. Он нагну чашом, али послије једнога гутљаја, лице му се згрчи а очи му засузише, те заману чашом и удари њом по глави варалицу.

Она двојица скочише на Бакоњу, али снажни Кушмељић залијепи шаком једнога и другога у тињи час.

Грго допаде.

— Шта је!? Зашта се тучете?