Бакоња уђе у кујину.

— Молија би вас, шјор-Грго, за једну рич, рече Бакоња, па се и нехотице облизну, погледавши на печење.

— Шта ћеш, дите?

— Како се зове она тица златна репа? ено је у вртлу.

— Оно је пајун. Ајде, сад.

— А оне друге кусасте?

— Оно су вараунке. Ајде, сад.

— Пајуни и вараунке, понови Бакоња, сједнувши опет. Све је овди чудно, све! Због оног сам пајуна добија јутрос ћушку од стрица! А јето овди је и кувар у вратарским хаљинама, а кажу да није вратар! А од куд они галијоти знаду надимке ћаћи, матери и осталима!? Да им то није Стипан каза? Зар је и Стипан галијот?

С том тешком сумњом Бакоња преклони главу и заспа на клупи.

Након пола часа, пробуди га врдање у фратарској трпезарији. Они су чатили молитву, па почеше покретати столице, па се зачу звецкање посуђа и онда мрмољење кроз нос. Бакоња се примаче вратима и видје она два ђакона пред налоњом; један чита, други прати очима. Послије њеколико, онај други поче да чати, а први да гледа, док гвардијан не забобоњи њешто, на што се ђакони поклонише, па и они сједоше за сто.

— Мали Јерковићу! викну га кувар, сједајући у прочеље друге трпезе, те Бакоњу посади до себе, а она тројица ђачића мало се