— Оће ли брзо бити готово то, Грго? Јеси ли мањистру усуја?

— Нисам још, оче, одговори Грго зловољно.

— Ма враг те однија, јесам ли ти река, да манастирска ура изостаје! Језо већ подне! И Тетка љутито изађе.

Бакоња ступи ка прозору и угледа простран врт, за манастирским наличјем. Иза њега бијаше ред омањих зграда. Пред једном поткиваху коња. Ту се бјеше начетала гомила слугу, међу којима познаде Стипана. Иза тијех кућа, пружила се ливадица, а под њом одмах текла је ријека, шира но на другој страни острвца. Преко воде пружила се равница, а иза ње наслагала се брда, затајена виновом лозом и маслиницима. Све то бјеше красно, у јесенском ведром дану, те Бакоњине очи летијаху на све стране, док се не уставише на грању једног стабла усред врта.

— Исусе мој! шта ли је оно? запита сам себе Бакоња, избуљивши очи.

Види да је дугачки тичји реп, а на његову крају, на сјајним перима, у златним кружићима, њекакве модре пјеге. У тај мах ушета у башту фра-Тетка, па кад је био под дрветом, гакну она тица врху њега, а он дохвати грумен земље и баци је нада се, те слети тица и поче трчати незграпнијем дугијем ногама, а како трчи, повија јој се танки врат и на глави мала перјаница. Од њекуда притрчаше к њој њекакве сиве и кусасте кокоши, које чињаху: гр-гр-гр-гр....