Пред високим огњиштем стојаше постарији фратар, љевајући чорбу, кроз гвоздено цједило. Бакоњи се учини чудновато да редовник врши таке послове; причека докле онај положи лонац, па приђе и цмокну га изненада у масну руку.

Ђаконе и ђаке подуши смијех.

Кувар се снеби, па запита дјечка:

— Који си ти? Кога тражиш?

— Ја сам синовац вра-Брнин.

— А! Тако! Жив бија.... Видиш.... овај... ја нисам редовник, него лајик... али јопет, липо је штовати старије.... ја би теби по годинама мога бити отац.... А шта се смијете? безобразници! викну на ђаке. Чудна ми чуда, што ме дите пољубило у руку! Метни капицу, дите, метни. Мени је име Грго, зваћеш ме: „шјор-Грго“ Ладај се липо, а ја ћу те у свему поучити. Али, свр свега не буди ка ови твоји другови. Ајде сад тамо, одмори се.

Бакоња збуњен, врати се у предњу собу, гдје бијаху они пет, те га опет почеше задиркивати.

— Зашта ниси и мене пољубија у руку, а, гушчару? пита га, тобож оштро, један извијени ђачић, три четири године старији од њега.

— Немојте тирати све једну те једну комендију са дитетом! рече високи, болешљиви ђакон, који се једва држаше на ногама.

— Јето фра-Тетке! Бижмо! викну најмлађи, те сви изађоше осим Бакоње, који се зачуди видјевши фратра, што је сједио до стрица. Дакле то бјеше фра-Тетка.