— Име ми је Иве, одговори Кушмељић.

— Ал’ те зову Бакоња! додаде трећи смијући се. Оцу ти је надимак: Кушмељ. Мајци: Осињача. Једноме брату: Чмањак. Једној сестри: Галица, другој: Кривица. Најмлађем брату: Шкембо. А стричеве ти зову: Чагљина и Шунда. Реци да није тако.

И сви се слатко смијаху.

— А шта си радија код куће?

— Паса је козе! А овди ћеш пасти гуске, разумиш ли? А није лако чувати гуске, брајко! Прије свега, триба свакој да надинеш име, јер ти ни једна јутром неће изаћи, док је не зовеш по имену. Па, ваља да иђеш прид њима овако (показа му како ће се гегати), ако ли која утече низ рику, мораћеш трчати за њом низ обалу, док је не сузбијеш.

Послије тијех упутстава, уђоше за ђаконима. Уђоше у пространу дворницу, у којој бјеше велики сто. Иза прочеља, на стијени, бјеше разапети Исус, го и ништа мањи од Кушмеља. Па другој стијени вишаше слика, која приказиваше гомилуљуди, што сједе око стола. Сви су били космати и сви, осим једнога, имадијаху њеки свијетли лопар око главе. Пред том сликом бијаше налоња и на њој отворена књига.

Бакоња са својим друговима пријеђе у мању собу, гдје бјеше један мањи сто са двије старинске клупе, а на стјенама полице пуне кругова и здјела.

Одатле уђоше у кујину.