Из даљине се та зграда свакоме чињаше лијепа, јер је зачиња зеленило, али Бакоњи ни из близа не поружње.

Фра-Брне, једнако пркелаше, погледајући синовца, па кад и томе дође крај поче нашки.

— Јето тако! Нисам чуја липе гласове за њ, али, ако се не буде влада како ваља, ја ћу фи-ју! (показа руком, како ће га истољагати), пак нек иђе, од куд је и доша.

У то се помолише на вратима два ђакона и три ђачића у далматинској варошкој ношњи. На свакоме бијаху: пантале, кружат са сребрним пуцима и гуњ опточен гајтаном, све од црне свите, па онда шарени појас и пљосна црвена капица. Тако се носе трговчићи по далматинскијем варошицама и фратарски ђаци, докле се не „обуку.“ (Обући се, у њихову говору, значи: носити мантију).

— Биће он бољи, него мислиш! рече гвардијан, устајући. Пак му се попримаче и потапша га прстима по образу. „Је ли да ћеш бити добар, а?“

Бакоња се ослободи, погледа старога куљешу отворено, па понови, што бјеше путем научио од Стипана.

— Бићу припокоран, припоштовани оче!

— Е, па липо! Ајде сад са оним дијацима. Ајде поведите га!

Бакоња прође са ђацима испод сведенога уласка, и нађе се одмах у дворишту, гдје видје, да је манастир озидан на лик творила. Једну страну захваташе црква, а испред трију страна бјеше широки тријем, подупрт стубовима. Тријем