— Шалиш се, човиче! Није могуће!

— Није могуће! више му има! поновише сви у чуду.

— Ма вирујте, да и’ није ни напунија! — пак сједнувши обрну талијански да им њешто прича.

Фра-Вице (гвардијан), фра-Думе, фра-Брне, фра-Ловре, фра-Шимун, фра-Јаков, фра-Баре, и фра-Антун заподјенуше разговор, прекидајући и претјечући један другога. Тако их је црква крстила, али по народном крштењу зваху се:

Пирија, Тетка, Наћвар, Блитвар, Дувало, Срдар, Вртиреп, Жвалоња.

Било је још њеколико постриженика манастирских, али су се они налазили „у тековини“, по парохијама. Само кад који оболи, или кад је коме потреба да се одмори, доћи ће за њеко вријеме „кући“ са парохије, а настаниће се у њој, кад се године натоваре на плећи, као поменутој осморици. Ови, дакле, у миру преживаху што је дао Бог и св. Фране.

Бакоња стаде гледати манастир. Бјеше на један под, али је имао око двадесет прозора у лицу. Црква је својим обијељеним прочељем прилијепљена уза њ. Зид манастирски није заклачен, те се види у њему четвртасто камење, округло, плоче, шкриле и комади опека. Малени прозори нити су једнаки нити у једној врсти, те да нијесу још четвртасти, могло би се мислити да су топовска зрна зид испрорешетала. Капци су свакојаке боје и распадају се од старости.