уљезе у пристанић, он искочи као вижле. Возари изведоше Брну, па легоше под ракиту.

Стриц и синовац пођоше мучећи кроз дубраву. Лишћа још бјеше на старој древади, али још више шушњарка по ледини. Након њекијех педесет корака, пуче тратина, а на њезину крају, иза два реда високијех стабала, издигли се прави вилински двори.

Тако се учини Бакоњи, који стаде. Разјапио уста и избуљио очи.

— Пољубићеш сваког редовника у руку и поклонићеш се прид сваким, јес ме разумија? Таа-ко! Пак ћеш се измакнути и стајаћеш гологлав, јес ме разумија? Таа-ко! — рече стриц не гледајући га и крену се пред њим, мало брже.

Бакоњи бјеху прионуле очи уз манастир те се препаде, кад многи гласови заграјаше:

— Вазда Исус и Марија! фра-Брне!

А имао је Бакоња шта и видјети!

Седам фратара извалило се на клупи под орасима. А какви су да од Бога нађу! Петорици се куља надула, свакоме једнако задригла шија, сваком једнако пуцају образи, сваки једнако отромбољио обријане усне. Двојица само бјеху мршави људи.

— А је ли ти то синовац? запитаће понајстарији, дигнувши наочари с носа на чело.

— Јето јест... Ајд’ учини своју дужност!

Бакоња пољуби редом седам руку, поклони се седам пута, пак се врати на пређашње мјесто, обрћући капицу међу прстима.

— А колико му је година, Брне!

— Дванајс...