изађеш из манастира и рећи ћу ти: „Ајде натраг, губо, у свој тор!“ Јеси ме разумија? Јер сте сви губе и погрде, какви’ нема у цилом кршћанству! Гори сте од ркаћа.

— А шта радите више, враг вас однија, а? обрну се к возарима, који живо веслаху натраг.

— Нисмо могли прије, оче! Помамија се коњ, није тија да изађе, него све удр’ удр’ ногама, и удрија је у бедру млинара!....

— Таа-ко!? Који му је враг данас!? А је ли изаша здрав?

— Јест, оче, али ће млинар одлежати барем пет дана...

— Таа-ко? А јесу ли сви редовници овди?

— Јесу, јено баш сиде пред манастиром....

— Ајд’ улази! викну синовцу сједајући на крми.

Бакоња отр дланом очи и намјести се на кљуну. Кад се навезоше на ширину, он гледну пода се у воду, али му се свијест поче обртати, те се ухвати за бочину. Тако је сједио, клањајући се на сваки одбој, докле се опет разлијегну оно гакање.

— Шта је оно? Је ли оно каква тица? запита возара шапатом.

— Оно је једна велика звирка, вели један.

— Која ће те изисти, ако се не будеш чува! дода други.

Бакоња се испрси гледајући подругљиво ту манастирску фукару и њихове прутасте плаве пантале, пак им обрну леђа, а кад бродић