ријека отиче у море, а море да је широко као небо. Погледа низ ријеку, што је даље могао, докле је назрије танку као конац, гдје се крије међу брда... —За тијем, обрну очи пут острвца, на коме бијаше манастир. Ето вода опточила земљу, па се два рукава састају и чине ширину. Један трак растоке бијаше модар, а други зеленкаст. Бакоњи би жао, помисливши да вода мрви земљу, ону лијепу црницу, што се накосила, као да бјежи од свога непријатеља. На њеној окрајици, скркле се врбе, а од њих ништа даље не види до опет зелене чести и врху њих гвоздени крст на звонику. Бакоња се пропе на прсте, а у тај мах млазну му у очи силна свјетлост из манастира. Бјеше стакло на црквеном прозору, од кога се одбијаху сунчани зраци. Бог зна, шта он помисли да је, те се опет стаде пропињати, а тада гакну њешто одонуда: гаа-ааа...

— Шта је оно? викну Бакоња.

Стриц му се поплаши од тога узвика, па се обрну и удари га по образу.

— Магаре од магарета! Тако ме припаде, а?.... А што те враг није понија с њима у сплату, него и ти чекаш брод, ка господин! — пак се опет обрну и стаде дозивати возаре.

Бакоња бризну у плач.... Ја.... ја.... ја....

— Шта: ја.... ја.... ја....!? осијече се дујо. Светога ми Фране, великога ми светога Фране, фалиш ли мало што.... изгубиш ли ришпет, мени или коме од редовника, или се побијеш с млађима, онда ћу ти најприје одаламити педесет тојага, па ћу чинити да с ноге на ногу